Тамара Симеоновић.
Фото: Љ.Т.
- Једино ми је жао што са нама нису боравила и деца са Косова и Метохије, која су такође добила награду – сетно ће Тамара. – Нису могли да дођу из безбедоносних разлога…
Негде у белом свету, у некој кафани, где се пију страна пића и слушају туђе песме, у ћошку седео је човек и на картону од цигарета нешто писао. За собом је оставио то парче картона. Конобар га, после те вечери, више није видео. Чистим енглеским језиком била је исписана српска химна, а негде у кутку писало је: “Косово из хеарт оф Сербиа”.
Овако почиње састав седамнестогодишње Тамаре Симеоновић, ученице трећег разреда средње Економско-трговинске школе у Бору, на тему „Косово и Метохија је душа Србије“, у организацији Центра за координацију „Уједињена Србија“, основаног на Факултету безбедности Универзитета у Београду, који је уврштен међу 35 најбоља рада.
- Пристигло је више од 5.500 састава – смеје се Тамара. – Од тог броја, 105 најбољих младих стваралаца је, као награду, добило четвородневни боравак на Копаонику, који су финансирала министарства просвете и културе.
Ипак, више од награде Тамари су значиле речи владике рашко-призренског Артемија, који ју је назвао наследницом Десанке Максимовић.
- Нисам могла да верујем. Па, Десанка је одувек била мој идол. Још да ми то каже владика… - усхићено ће Тамара.
Средњошколци, који су заслужили боравак на Копаонику, имали су прилику да гледају филмове о Косову и Метохији, али и уче о његовом историјском значењу током предавања које је држао владика Артемије.
Тамара у свом саставу, кроз очи конобара, који се заинтересовао за Космет, одлази у јужну српску покрајину и из темеља мења мишљење уврежено на западу. Међутим, по повратку у своју земљу, њему нико није веровао, а неколико година касније објављена је и вест да Косово више није српско. Хиљаде људи више нема дом, а нико од страних окупатора није закључио да је Србији ишчупано срце.
- Данас, негде у белом свету, у оној истој кафани, конобар верује у нас – закључује Тамара у свом саставу. – Он зна да Косово пумпа крв српским венама. Газили су их, и још их газе, али Срби су бунтован народ који воли, верује и прашта. Они се не стиде да гласно кажу – Косово можете узети Србији, али Србију никада не можете узети Косову…
Аутор: Љ. Трифуновић
Тренутно нема коментара за ову вест. Ваш коментар може бити први.
Кликните овде како би послали коментар.
Негде у белом свету, у некој кафани, где се пију страна пића и слушају туђе песме, у ћошку седео је човек и на картону од цигарета нешто писао. За собом је оставио то парче картона. Конобар га, после те вечери, више није видео. Чистим енглеским језиком била је исписана српска химна, а негде у кутку писало је: “Косово из хеарт оф Сербиа”.
Овако почиње састав седамнестогодишње Тамаре Симеоновић, ученице трећег разреда средње Економско-трговинске школе у Бору, на тему „Косово и Метохија је душа Србије“, у организацији Центра за координацију „Уједињена Србија“, основаног на Факултету безбедности Универзитета у Београду, који је уврштен међу 35 најбоља рада.
- Пристигло је више од 5.500 састава – смеје се Тамара. – Од тог броја, 105 најбољих младих стваралаца је, као награду, добило четвородневни боравак на Копаонику, који су финансирала министарства просвете и културе.
Ипак, више од награде Тамари су значиле речи владике рашко-призренског Артемија, који ју је назвао наследницом Десанке Максимовић.
- Нисам могла да верујем. Па, Десанка је одувек била мој идол. Још да ми то каже владика… - усхићено ће Тамара.
Средњошколци, који су заслужили боравак на Копаонику, имали су прилику да гледају филмове о Косову и Метохији, али и уче о његовом историјском значењу током предавања које је држао владика Артемије.
Тамара у свом саставу, кроз очи конобара, који се заинтересовао за Космет, одлази у јужну српску покрајину и из темеља мења мишљење уврежено на западу. Међутим, по повратку у своју земљу, њему нико није веровао, а неколико година касније објављена је и вест да Косово више није српско. Хиљаде људи више нема дом, а нико од страних окупатора није закључио да је Србији ишчупано срце.
- Данас, негде у белом свету, у оној истој кафани, конобар верује у нас – закључује Тамара у свом саставу. – Он зна да Косово пумпа крв српским венама. Газили су их, и још их газе, али Срби су бунтован народ који воли, верује и прашта. Они се не стиде да гласно кажу – Косово можете узети Србији, али Србију никада не можете узети Косову…
Аутор: Љ. Трифуновић
Тренутно нема коментара за ову вест. Ваш коментар може бити први.
Кликните овде како би послали коментар.